Imam 29 godina i prvo mi je dete. Porodila sam se 19og februara hitnim carskim rezom, jer su u poslednjim trenucima pred prirodan porođaj lekari zaključili da je neophodan operativni porođaj zbog veličine bebe (4,2kg).
Na operativnom zahvatu došlo je do teške greške anesteziologa i on mi je intubacijom pocepao dušnik (trahea) za čak 2,5cm! Probudila sam se iz opšte anestezije sa otežanim disanjem, ali dežurni lekari su me ubeđivali da je to samo alergijska reakcija na anesteziju. Tek posle 10 sati ubeđivanja, pozvali su specijaliste pulmologa, internistu i ne znam ni sama koga već i svi su me zabrinuto gledali, a ja sam uporno samo tražila da vidim svog dečaka i doneli su mi ga prvi put posle 10 sati od porođaja i to samo na 5 minuta su mi ga stavili na grudi. Bol pluća sa radosnim srcem se načisto izmešao.
Nakon toga su me poslali na skener i videvši šta su mi tačno uradili, napravili su lažnu dijagnozu i tako me ispratili za Beograd, (jer ja sam iz manjeg mesta i nemamo sve specijaliste u opštoj bolnici) poslali su me tamo da crknem ko pas, jer lekari iz manjih mesta imaju prljave i pokvarene dogovore sa doktorima u velikim centrima i svi ovakvi slučajevi se zataškavaju.
Samo zahvaljujući velikoj prisebnosti mog supruga koji je i u trenutku velike lične radosti i slavlja zaklučio da ja izgledam suviše loše, potegao je deeeeeebelu vezu u Beogradu da se preuzme briga o meni.
Bila sam primljena tamo, u taj veliki bolnički centar u sobu kojoj ni štenara nije ravna, bez ikakve dijagnoze i prognoze, tako sam gledala u prljave zidove i pitala se šta mi se dešava i gde mi je dete.
Dok je deeeeebela veza telefonirala, i dok su lekari naplašeni od samog pomena imena te veze dojurili, meni je već bila pukla plućna maramica, odnosno, pluća su mi otkazala čak 95%!!!!
A onda kreće bolja priča: svi lekari, kao oni doktori iz serija, trče, jure, guraju moj krevet, odmah sam prebačena u drugu bolničku ustanovu gde mi je rađena hitna operacija (druga totalna anestezija, 20 sati posle carskog) da mi se pluća osposobe da idem na treću operaciju zbog koje sam ja u stvari i trebala biti poslata za BG odmah posle rezultata skenera!
U trećoj zdravstvenoj ustanovi u BG (sve te bolnice se nalaze blizu jedna druge ali su to ipak različite ustanove) me je sačekala ekipa kojoj nema ravne na Balkanu, to sam sigurna. Još jedna operacija, još jedna opšta anestezija, to jest, sve to u roku od 25-26 sati. Osim što su mi ušivali dušnik, čistili su mi i pluća od sepse koja se pojavila! Ta poslednja ekipa koja me je operisala moj slučaj je doživela vrlo emotivno, jer ja im nisam bila prvi slučaj porodilje koja im je došla sa pocepanim plućima baš iz istog tog mesta, ali sam prva kojoj su spasili život!
Snaga majke je, sad znam, jedna od najsilovitijih snaga s kojom sam se susrela, pa je tako i moj oporavak išao neočekivano brzo. Mleko mi je krenulo nakon 7 dana od svih tih operacija i sve sestre na odeljenju su mi pomagale da masiram grudi da bi ga održala za svoje dete jer nisam mogla sama da se izmlazam jer imam osim carskog reza na stomaku, ogroman rez sa 21 kopčom na leđima (maltene od ramena pa sve do desne dojke)
2,3 dana pre nego što ću izaći iz bolnice su mi ukinuli sve antibiotike i sve druge lekove osim lekova protiv bolova da bi mi se mleko pročistilo i tek 13 dana od porođaja sam drugi put videla svog sina kad sam otišla u porodilište po njega.
Nije umeo da uhvati siku, već je bio izgubio prirodni osećaj, zato sam malo izmlazala mleka u flašicu i dala mu.
Ta slika…kad je prvi put okusio moje mleko mi i sad natera suze na oči, jer je tako silovito povukao na cuclu da sam mislila da će progutati flašicu, i od tad..mislim da su retki trenuci kad mu je dosta sisanja
Tek u trećem mesecu smo uspeli potpuno da potisnemo dohranu, jer razumljivo..on je krupna beba a mama je bila slaba sa mlekom.
Sada ima 4,5 meseca, samo sisa, njegove tačne dimenzije ne znam, ali nosi garderobicu veličine 80 i pelene pampers 4+ ali meni je važnije od toga da vidim njegov mentalni razvoj, te bistre okice, jer sam uverena da samo dojena deca mogu imati pravilan mentalni i emotivni razvoj.
Pošto sam religiozna, ja bih rekla da me je sami Bog spasio i mene i moje dete, samo Bog je mogao da nas pogleda i da ostanemo u životu i da sačuvam mleko čak i u dojci u kojoj se završava rez i koju nisam osećala puna 3 meseca i mislila sam da mi se osećaj u nju nikad neće vratiti!
Navraćala sam ovde u grupu da pročitam iskustva i evo tek sad sam našla vremena da podelim svoju priču, da poručim svima koje se premišljaju, koje bi odustale ili misle da ne mogu, da se ipak potrude za svoje dete da prevaziđu sve prepreke koje bi mogle da se ispreče u toj iskonskoj vezi majke i dojenčeta.
Autor: anonimno, članica grupe za podršku dojenju
