Zdravo, želim da vam napišem kako sam zbog ne znanja prestala da dojim prvu bebu, a i isto tako, da vam kažem kako drugu dojim i kako mali savjeti znače puno.
Prva cura rođena u terminu 39gn, 3200gr,50cm. Sam porođaj prvi za mene je bio veliki šok, nisam psihički bila spremna, trajao je dva sata, ali sam puno sječena i doktor je čak skočio na moj stomak da ubrza porod da ne pominjem to sto sam do sam kraj poroda bila sama u rađaoni. Sa 19 sam rodila, tako da ni moj mozak ni moje tjelo nije bilo spremno. Mlijeko mi je curilo 2 mjeseca pre poroda tako da sam imala mlijeka.
Donesu oni bebu meni i doji. Stavim ja nju sisa ona, ali nazalost, a tek kasnije cću saznati ne pravilno. Drugo dan dobijem rane i počinju problemi. Dojila sam mjesec i po. Prvi mjesec dobila je 900gr na kilaži. Nakon sedam dana počinje da gubi, ja plačem ona vrišti na siki, neće ni kapi, pomalo i to u polu snu. Pedijatrica naravno daje savjet pod hitno kući kupi ad i što više joj daj ne dobije li na kilaži. Bolnica. Ja tako i uradim ne znajući da pravim veliku grešku.
Mjesec dana poslije meni je mlijeko stalo bez ikakvih tableta, a ona na flašicu.
Nakon dva mjeseca ponovo zatrudnim. U 12 nedelji mi urade serklaž, da napomenem imala sam ga u prvoj trudnoći. Na kontr sve dobro do 30 nedelje, šav serklaža popušta i ja obilno krvarim. Inekcije i svašta mi daju pet nedelja, međutim kad su vidjeli da bebini otkucaji usporavaju šalju me u veću bolnicu rekavši mi kako je beba malo sitnija pa eto oni nemaju inkubator.
[wp_ad_camp_1]
Gore sam došla odma u rađaonu, moja beba zastoj u razvoju 4 nedelje, traže da potpišem indukciju. Ja u šoku ne znam ni šta je zastoj u razvoju. Skidaju mi serklaž drugi dan prate me na nostresu i ujutro porod tad će mi dati indukciju. U toku noćc otvaram se 3cm, ujutro u 7 daju mi drip, kontrakcije na svakih 5 minuta, a ja samo molim boga da rodim živo dijete bol i ne osjetim od straha. U pola 3 probiju mi vodenjak, osjetim da me prejako boli zovem babicu. Ne napinji se čekaj da zovemo pedijatra beba izlazi. Stiže pedijatar, jedan napon i bebica je tu. Ne čujem plač. U meni je sve umrlo. Dižem glavu vidim oživljavaju je. Nakon najduža dva minuta u mom životu čujem plač, plačem i ja. Odnesoše bebu, babica u prolazu kaze 2200gr i 48cm, dobro je. Mene uspavljuju posteljica zarasla.
Budim se, voze me u sobu, drhtim pokušavam ustati ali ne mogu, pitam za bebu, samo dobro je. Treći dan ustanem nekako i pravac intenzivna njega za bebe. Pokazuje mi sestra prstom inkubator prekriven sklanja pelenu gasi lampu, a ona na aparatima, gledam suze krenuše i onesvjestim se. Vidim žene se izmuzaju a kod mene ni kapi. Hajde kaze jedna kap po kap. Svaki dan idemo djeci izmuzemo kap dve i polako. Nakon tri dana moja cura počinje samostalno da diše ide na polu intenzivnu. Dođe jedna starija babica i kaže bebu kad dojiš kap mlijeka na vrh dojke da širom otvori usta i onda joj daj prvo jednu pa drugu dok mlijeko ne naiđe. Izvadi je iz inkubatora i meni na grudi samo da vidi da li ima refleks sisanja, hranita je na sondu.
Deset dana samo sam se izmuzala naravno nije moguće da dojim. Svaki dan po kap više. Čim smo došli kući, a u međuvremenu sam dobila preporuku za vašu stranicu počinjem dojenje.
Za 14 dana 500g na prvoj kontroli. Čitam vaše datoteke i plačem zašto nisam znala kako da dojim prvu bebu. Sad moja cura rođena sa 2200gr u 35 nedelji – 4 nedelje zastoj u razvoju. Imamo 3i po mjeseca. Samo dojimo bez vode ili bilo čega drugog, sa 2 i po mjeseca smo imali 5kila.
Izvinjavam se što sam pisala na dugo i na široko.
Eto hvala vam sto dajete savjete jer u porodilištima rjetko gdje da hoće. Žao mi je što će mnoge majke kriviti sebe misleći da nemaju mlijeka kao što sam ja sa prvom bebom. Svaka Vam čast to što radite je nešto jako divno.
