Porodila sam se prirodnim putem… Sve je bilo kao u snu. Pored sebe sam imala najboljeg doktora na svetu, najdivniju babicu, i dok smo pričali sa anesteziologom o tome koji sam fakultet završila, i koji studira njegova ćerka, beba je, jednostavno, izletela… Smeštene smo u divan apartman gde su nas mazili i pazili…
Bebu su doneli na prvi podoj, i prvo što mi laktacijska sestra kaže je: “A, pa vi nećete moći bez silikonskih bradavica!”… Ok, mislim se ja… Javljamo tati, koji kaže da ga u apoteci pitaju da li nam trebaju male ili velike… Kažem mu da kupi one koje se više prodaju, da ne bih zamarala sestru… Naravno, te su ogromne, pa tata mora da kupi manje… Donose je ponovo…
Cimerki su grudi ogromne, mleko samo curi, kod mene ništa… Vidim da dete sisa u prazno. Vidim da nema mleka… Druga sestra koja je u smeni sva nasmejana, u cvetnoj uniformi mi kaže da je sve ok… Tako treba… Ok…
Ja, šteberka, sa diplomama dve škole roditeljstva, shvatam da o dojenju, zapravo, ne znam ništa…
Sećam se poruke jedne drage koleginice koja mi je čestitala na rođendenju ćerkice i napisala da joj se javim ako mi zatreba “savetnica za dojenje”… Hmmmm, šta je sad pa to? Da skratim priču, ispostavilo se da je postojala velika opasnost da se beba navikne na flašicu jer meni mleko još nije krenulo, zbog tih bradavica itd, itd… Sećam se razgovora sa jednom drugaricom koja mi je rekla da nije smak sveta ako ne budem dojila, za mene jeste – pomislila sam u sebi…
Dobijamo divnu patronažnu sestru, dolazi nam sjajna savetnica, i svi zajedno imamo jedan cilj – nema flašice, ni slučajno! Jedina opcija je ona flašica sa kašičicom na kraju, ako baš mora, a za nju je bio zadužen naš heroj, naš tata, moja najveća podrška u tim danima… Prehranu smo dali bebi svega nekoliko puta (a ja svaki taj put preplakala u toaletu, da me niko ne vidi)…
Svako jutro, vežbanje, da li će beba da uhvati bradavicu kako treba, i “Lost on you” na radiju… A onda, jednog dana, sasvim spontano, beba hvata iz prve kao da nikad nije ni koristila silikonske bradavicu, i počinje naše divno putovanje koje će trajati punih 18 meseci…
Dolazi nam patronažna u poslednju posetu i kaže : “To je to!”
Drage moje, sve možete da dojite… Budite uporne, strpiljive… Slušajte sestre, savetnice… Tražite pomoć ako se ne snađete… Ja sam od divne Tereze svaki put dobila iskren, pravi savet koji se uvek poklapao sa mojim osećajem… Jedite lepo, pijte mnogo vode i soka od jabuke… Uživajte u svojim bebama… Flašice zaboravite…
Za bebu i mamu nema lepše i zdravije stvari od dojenja… Meni su stalno odzvanjale reči mog tate u ušima, čak i onih dana kada je otišao, i zbog kojih sam verovatno i ostala na nogama … “Sandra, mnogo je važno da sisa…”
Srećno!
Aleksandra Rajković Ristić
Potrebna Vam je pomoć savetnice? Kliknite za više informacija
