Ostala sam trudna i jedno od najvećih razmišljanja bilo je da li ću uspeti da dojim. Imam uvučene obe bradavice. Slušala sam iskustva raznih žena sa istim problemom, neke nisu uspevale, a neke pak jesu, ali sa silikonskom bradavicom.
Kada god bih ušla u apoteku, dečiju radnju (dok sam razgledala opremu za bebu)…onako u prolazu sam zapažala i gledala sva moguca “pomagala” za uspešno dojenje. I za svaki slučaj slikam…jer kada se beba rodi, muž će morati po svu “prvu pomoc”. Razgledam ja i dohranu…z a ne daj Bože.
U 8. mesecu sam pohađala časove u školi za trudnice… da budem što spremnija. Da napomenem da sam završila srednju medicinsku školu-pedijatrijska sestra i predavanja o značaju majčinog mleka su mi toliko ostala urezana u pamćenje iako je od tada proslo 13 godina i ne radim u toj struci.
I tako pitam ja patronažne sestre i ambulantog lekara da li ću moći da dojim, pokažem bradavice, i svi mi daju pozitivan odgovor. Nije bilo srećnije od mene, vratila mi se nada koju baš i nisam imala. U bolnicu sam ponela sve ono za šta sam čula da mi može olakšati dojenje… spravicu za izvlačenje bradavica, silikonske bradavice, gel za osetljive bradavice….
[wp_ad_camp_1]
I tako se rodi moj anđeo. Rana me je užasno bolela (kasnije se utvrdilo da me nisu lepo ušili), a bebu su mi doneli 2 sata od porođaja. Nezainteresovana i drska babica stavila je bebu na moje grudi i otišla. To je bilo najgorih pola sata u životu. Mleka nema, beba ne može da uhvati bradavicu, jer je uvučena. Ja pokušavam da je izvučem, ali ne ide. Znoj samo curi sa mene, a rana ubija koliko boli. Nema nikoga da mi pomogne. Moje mučenje traje i traje ali ne uspevam. Beba se i trudi, ali ni kap mleka. Konačno dozovem babicu, ona uhvati dojku, stisne i utvrdi da nema mleka i smiluje se da odnese bebu da je nahrani. Bebu su mi odmah vratili. Kada se probudila nakon tri sata, u pola noći, jedva sam odhodala do sestre koju su nekako pronašla nakon što sam obišla celo porodilište i vrhunac je bio kada se ista izdrala na mene zašto je zovem u pola noći. Nahranila je bebu. Dočekasmo jutro… rana i dalje boli. Mleka i dalje nema.
Pokušavam sa silikonskom bradavicom…. moj heroj sve prihvata. Vuče po malo, ali mleka nema. U međuvremenu pokušavam da izvlačim bradavice. Dolaze sestre zadužene za dojenje…. prilaze ostalim ženama, a mene su otpisale posle jednog pregleda dojki uz konstataciju “Ona ima uvučene bradavice, nema još uvek mleka”.
Ne mogu tačno da kažem broj koliko ih je ušlo za te tri smene koliko sam bila u bolnici, ali bukvalno sve, od prve do poslednje sestre zadužene za dojenje, su mi rekle da neću uspeti da dojim. Ni sa silikonskim bradavicama, jer su moje previše su uvučene. Još su rekle kada mi bude nadošlo mleko dobiću veliku upalu, namučiću se i neću uspeti. Savet je bio da odmah prekinem laktaciju (počele su da izlaze kapi kolostruma) i da po izlasku iz bolnice počnem da pijem terapiju za prekid.
Ljudi…ŠOK! Kako sada to…pa sta da radim?
Smirim se i rešim da pokušam po svaku cenu. Dođemo kući… svaki slobodan momenat sam koristila za izvlačenje bradavica, masiranja dojki da krene mleko, pre svakog obroka (dohrane) stavljala sam ga na dojku pomoću silikonske bradavice kako bi stimulisali stvaranje mleka. Sve je prihvatao i trudio se koliko je mogao… mamin sinak. Pila sam šta sam čula da pomaže stvaranju mleka. Krenulo je po malo 4. dana. Ali malo… jer beba ne uspeva da izvuče puno i nema stimulansa za veću količinu.
Uz svakodnevnu borbu i upornost uspeo je da uhvati sam bradvicu posle mesec i po. Izvukao je obe bradavice sa dva meseca. Uz Terezin savet postepeno smo smanjivali dohranu, a pojačavali stvaranje mleka.
Danas imamo 4 meseca. Možda iz nekog straha da nemam dovoljno mleka za njega, ponudim mu nepun obrok dohrane u toku celog dana (oko 120ml) i on to popije. Napredovao je super, možda i malčice više.
Moja upornost se isplatila. Nema veće sreće, niti većeg zadovoljstva kada moj anđeo i moje sunce sisa, kada ga privijem uz sebe i kada me dodiruje svojim malim ručima, kada se igra sa sikom i nagradi mamu najlepšim osmehom na svetu!
Ivana Prlinčević