Pozdrav. Evo moje priče o najlepšem iskustvu – dojenju.
Trajalo je, sad kad se osvrnem, prelepe dve godine, mada to tada nije izgledalo tako. Početne muke naravno u porodilištu jer babice nahrane bebu špricom (što je sigurno – sigurno je) zatim donesu bebicu i kažu pa probajte ako ide, ide.
Prvo dete prvi susret sa nečim novim – naravno da ne ide kad nema ko da mi kaže i pokaže. Sami nas dvoje, ja pokušavam ali jako slabo. Muka. Grudi velike, pune čvorova pune mleka, a babica daje špricu. I naravno čuvena rečenica dojenje isključivo na tri sata, nikako pre ni posle da bi se jelte uhvatio ritam. Međutim kad smo stigli kući patronažna sestra me je uvela u te lepše vode. Masaže, masaže razbijanje čvorića što češće na siku i malo po malo dođe sve na svoje. Moj sin od tada nije birao ni vreme ni mesto pune dve godine.
Sad će napuniti 6 god i još uvek nekad zna doći da me pomazi po grudima jer mu budi jako lepe uspomene. I samo jos ovo da vam kažem koliko sam bila uporna, kad je imao oko 7 meseci ja sam morala u bolnicu zbog neke ciste i terapija bogami solidna, kažu ma kakvo dojenje zaboravite. A moj mišić kuci neće ništa drugo. Tako da sam ja ma svoju ruku izbacila sve sto bi moglo da našteti mleku i nastavili smo dalje, sreća dobro se završilo za oboje. I za kraj da kažem, molim vas ne slušajte te priče da je mleko slabo da ga nema dovoljno da je beba gladna, mislim da ne postoji osoba koja mi to nije rekla kad god bi beban zaplakao. I naravno savetovanje sa Terezom od OOOGROMNE pomoći.
Eto toliko. Pozdrav
Sandra Bujić
foto: countryliving.com
Potrebna Vam je pomoć savetnice? Kliknite za više informacija
