Mi smo prošli kroz trnovit put. Ništa nam nije išlo na ruku. Imala sam veliku želju da dojim svoje dete i mislila sam da je to najnormalnija i najprirodnija stvar na svetu.
Priroda nije bila na mojoj strani. Mleko nije nadošlo kako treba. Imam jako velike grudi i uske i razvučene kanale. Sve se to zgrudvalo već na samom početku. Počela sam nekako da dojim. Uvek sam imala osećaj da je gladan. Sve sam radila po propisu i opet nije išlo. On gladan i mršav, a ja sva u grudvama i kupusu. I tako četiri meseca. Posle toga sam rešila da pređem na pumpicu jer je on jako slabo napredovao.
Izdajanje za jedan obrok trajalo je po sat vremena. S obzirom na to da smo muž i ja sami, a on radi do 17h, bilo je jako teško sve to izvesti. Ali bila sam uporna. I tako sve do punih šest meseci. Obećala sam da ću tad prestati. I bilo mi je teško. Preplakala sam dan kad sam detetu dala poslednji obrok svog mleka.
[wp_ad_camp_1]
Posle mesec dana sam shvatila da imam ozbiljan problem sa štitnom žlezdom i hormonima. Rezultati jako loši. Doktorka u čudu kako sam uopšte zadržala mleko. Žrtvovali se i ja i beba.
I sad patim što nije išlo kako treba. Iako sam uvek mislila da je uvek do žene i do njene želje da doji svoje dete život me je demantovao. Nije uvek do žene. Smatram da je bitno da i o tome koju reč kažete. Jer žena koja želi da doji, a bude sprečena u tome jako pati.
anonimno
